Pitanje “različitosti” je postalo kliše, ali problem je ostao

Prijevod: Orfeas Skutelis

Hüseyin Bahri Alptekin

E-mail intervju sa Huseinom Bahri Alptekinom
Pitanja: Rajmund Minihbauer

 
Želeo bih da počnem sa pitanjem državne kulturne politike. Koje će se najznačajnije promene odigrati u Turskoj na nacionalnom i regionalnom nivou do 2015. godine uopšteno govoreći, a naročito u oblasti savremene vizuelne umetnosti? Kako će promene rešiti  problem regionalnih razlika u samoj Turskoj?

Mislim da treba jednostavno da preskočimo sve što se tiče turske državne kulturne politike. Nikada je nismo imali niti ćemo je imati, što ide na ruku savremenoj umetnosti, posebno vizuelnoj umetnosti. Razlog tome je monopolistička državna tradicija i vladina strategija raspodele moći, koja je po istom principu i prišla rešavanju problema regionalnih razlika u Turskoj. Država radi samo sa onim umetnicima koje smatra prigodnim državnim predstavnicima – umetnicima koji rade konvencionalnim metodama, potiču iz modernističke tradicije, sa akademicima, vajarima i slikarima usmerenim ka državi koji stvaraju “divnu, modernu umetnost”, i tu cela stvar počinje i završava se. Ipak, država jeste podržala neke bilateralne internacionalne projekte. Ali, ako država ne pruža podršku čak ni umetničkim scenama u Istambulu i Ankari, šta očekivati u ostalim regionima? Poneki umetnici bliski državnoj politici i političarima na vlasti su oduvek imali podršku, ali to je neka druga “ontologija”, a mi ovde ne razgovaramo o ručnom radu, zar ne?  

 
Kakva je situacija što se tiče uticaja privatnih i korporacijskih sponzora na današnju umetničku scenu, i u kom pravcu bi se mogao kretati dalji razvoj?
Trenutna situacija koja se tiče uticaja privatnih i korporacijskih sponzora na umetničku scenu se donekle popravlja, ali je ona još uvek prilično mala u odnosu na punu podršku. Podrška koju oni nude je uvek uslovljena nečim. Podrška je u velikoj meri subjektivna, arbitrarna, izraz nečijeg hira, ali isto tako i pragmatična i slučajna. Kako je ponuđena, odluka isto tako može biti opovrgnuta, povučena i to bez nekog posebnog razloga, ne postoji nekakva sponzorska politika ili etika.
Ne možemo znati u kom će pravcu razvoj teći. Ako izbije ekonomska kriza, ona dalje uzrokuje kulturnu krizu, kulturna kriza izaziva društvenu krizu i paranoju i u tom slučaju na umetnost možemo zaboraviti. Tada se javlja netrpeljivost prema umetnosti, umetnost postaje simptom gubitka, javlja se oklevanje da se ona podrži u vreme ekonomske krize. Mediji su oduvek podržavali umetnost pre na osnovu sponzorskih prioriteta ili kako bi im diktirali sopstveni interesi, nego što bi se pozabavili globalnim pitanjima. Čak je i globalizam strukturisan u tom smislu da predstavljamo zatvorenu, introvertnu i u suštini globalnu kulturu. Bogati podržavaju bogate, siromašni su praktični…
Iako privatni i korporacijski sponzori sporo reaguju po ovom pitanju, postepeno postaju svesni globalne, internacionalne i ideološke paradigme savremene umetnosti i njene uloge, kao i na koji način je sve ovo povezano sa kulturnom politikom, politikom Evropske Unije. Oni su svesni nadolazeće snage umetnosti u okvirima medija kao instrumenta komunikacije. To je paradoksalan, ali i obećavajući znak za budućnost. Sa druge strane, globalni kapitalizam teži da prisvoji subkulture, pop-kulture i druge sekundarne aspekte urbanog života koje savremena umetnost najbolje predstavlja, bavi se i u njima učestvuje. U tom smislu sponzorstvo je u isto vreme i inteligentno i oportunističko. Verujem da će u budućnosti umetnost biti više podržavana. To je u njihovom interesu.

 
Pozicija Turske u svetu internacionalne umetnosti je oblikovana institucijama kao što je Istambulsko bijenale. Kako vidite razvoj ove pozicije u sledećem desetleću?
Istina je da je poziciju Turske na internacionalnoj umetničkoj sceni oblikovalo Istambulsko bijenale kao značajna institucija. Svoj vrhunac ono je dostiglo 1992. godine. Bijenale je bilo strukturisano na takav način da je privuklo internacionalnu pažnju u Istambul, pa čak po prvi put i u druge regione kao što su Balkan, Rusija, jugoistočna Evropa i tako dalje. Bijenale koje je usledilo nakon 1992. godine je sa svojim uvođenjem stranih kustosa i učestvovanjem internacionalne profesionalne umetničke scene odigralo veliku ulogu, i tako je korak po korak Istambul privlačio sve veću međunarodnu pažnju, sa svojim egzotičnim ambijentom i umetnicima u nastajanju. Verujem da će Istambulsko bijenale, kakve god strukture bilo, postati jedna od važnih institucija sa tradicionalnom internacionalnom perspektivom, baš kao i filmski, muzički, džez i pozorišni festivali – svi u organizaciji IKSV (Istambulska umetnička i kulturna fondacija), privatne fondacije podržane javnim finansiranjem i sponzorstvima. Kakva je tradicionalna internacionalna perspektiva u ovom kontekstu? Sve do sada, tj. tokom poslednjih deset godina, održalo se mnogo više muzičkih i filmskih festivala od onih koje je organizovala Istambulska umetnička i kulturna fondacija. U sledećoj dekadi odigraće se veći broj događaja iz oblasti savremene umetnosti. U poslednjih pet godina Projekat 4L i Platforma Centra savremene umetnosti su postale važne institucije na savremenoj sceni vizuelnih umetnosti. Centar savremene umetnosti je jedina institucija u Istambulu koja je međunarodno priznata kao umetnički centar, arhivsko i internacionalno sedište. U međuvremenu, od 2000. godine nekoliko umetnika vodi zajedničke projekte, alternativne mreže i nevladine umetničke organizacije, koje rade bez ikakve finansijske podrške, već samo na osnovu individualne inicijative i solidarnosti, skupljajući novac za prostorije od prijatelja i tako dalje. Neki su propali zbog nedostatka finansijske potpore, neki su izgubili motivaciju i energiju, neki su odustali od borbe i prebacili se na uklapanje u neke moćnije i glamuroznije mreže. Nakon svega, možemo reći da je internacionalna atmosfera i ambijent Bijenala podstaklo alternativne strukture, događaje, umetnička udruženja i izdavaštvo u celini. Na žalost, Sea Elephant Travel Agency, umetnički kolektiv lokalno poznat kao loft*, koji sam ja osnovao 2000. godine, takođe ne postoji više, prekinuo je sa svojim redovnim aktivnostima 2004. godine zbog finansijskih problema i lokalnih poteškoća. Rad se nastavio kroz pojedine internacionalne kolaborativne projekte.

 
Kakav je najnoviji razvoj i kakva su iskustva sa saradnjom između Evropske unije i Turske u oblasti kulturne politike i programa finansiranja? Šta će se desiti u budućnosti?
Saradnja između Evropske unije i Turske u oblasti kulturne politike i programa finansiranja je doživela prilično brz razvoj u proteklih nekoliko godina, kroz programe boravka za umetnike, međunarodne izložbe, simpozijume i konferencije. Dosta se toga dešava na sceni savremene umetnosti u Istambulu, pa čak i u ostalim delovima Turske, posebno u Dijarbakiru i Izmiru. Komentarisati to čudesno ubrzanje je kompleksan zadatak iz mnogo razloga. Verovatno je da postoje sličnosti i neka vrsta raison d’etre u balkanskoj regiji. Uglavnom je to u skladu sa ideološkom i političkom strategijom onih koji donose odluke u okviru evropske kulturne politike. Biraju različite regione u različitim vremenima, kao što je najpre bio Balkan, zatim Bosna, Albanija, Kosovo, Kavkaska regija (Gruzija, Jermenija, Azerbejdžan, čak i Čečenija) i Turska kao zemlja kandidat i geografska oblast koju naseljavalju Kurdi, to se posebno odnosi na Dijarbakir i oblasti koje ga okružuju. Zapravo, u poslednjih deset godina izmišljena je apstraktna geografska oblast nazvana jugoistočna Evropa, ali slobodno možemo reći da do sada nije realizovan niti jedan projekat visokog nivoa. Odluka da se ova regija izmisli nije bazirana samo na ekonomskoj, geografskoj ili političkoj brizi, već je povezana i sa potrebom za “drugačijim” delom Evrope. Odatle potiče potreba za egzotičnim, folklornim, etničkim, marginalnim, perifernim okvirima kulturne politike. O pitanju “različitosti se diskutuje poslednjih petnaest godina i ono je postalo kliše, ali problem još uvek postoji. Pojedine institucije su strateški upravljale nekim interesantnim projektima predloženim od strane regionalnih umetnika, jer su ti projekti odgovarali njihovom administrativnom planu za raspodelu budžeta, umesto da su realizovali projekte koji bi doprineli dinamici razvoja umetnosti u regionu. Naravno da je mobilnost regionalnih umetnika i intelektualaca koju obezbeđuje kontekst od izuzetne važnosti, osim ako za ishod nema repetitivno kruženje istih ljudi kroz umetnički krug, u nekoj vrsti turističkog simpozijuma. Bivate pozvani da prisustvujete diskusijama, da se malo zabavite, ali sve to se retko pretvori u mogućnost snažne individualne ekspresije. Umesto toga, rezultat su obično beskorisne radionice i beskrajne repetitivne grupne izložbe. Simpozijumi i forumi se obično završavaju bez ikakve postprodukcije ili dokaza buduće aktivnosti. Iste organizacije ponavljaju identične susrete na identičnim mestima. Mreže se najavljuju i predlažu, ali ostaju nedostižne zbog njihove administrativne i birokratske strukture kao i terminologije. Ovakav pristup ne stimuliše baš mnogo umetnike da realizuju svoje kreativne projekte. U suštini, njihove ideje i kreativni predlozi ostaju “da vise u vazduhu” i bivaju ponekad iskorišteni od strane administracije kako bi zadovoljili neke druge finansijske interese.
Moje iskustvo sa prisustvovanja takvim forumima se ponekad završavalo ličnim osećanjem velike frustriranosti, pa čak i depresije. Jedan od mojih projekata sa kooperativom Sea Elephant Travel Agency nazvan “Žil Vern i Crno more”1 je bio predstavljen u nekoliko navrata na raznim simpozijumima i forumima, ali na kraju je prisvojen bez dozvole, njime se manipulisalo i zapravo mi je oduzet kako bi mogao biti iskorišten kao prijava za finansiranje od strane Evropske unije. Projekat je odabran za finansiranje i dobio je ogroman budžet. Moja uloga je svedena na posmatrača sopstvenog projekta, koji je odstupio od originalne ideje, trenutno uključuje različite saradnike i fokus mu je preusmeren, da bi se na kraju novac trošio na bezvredne događaje. Na žalost, to se sve desilo pre tri godine i još uvek traje. Svi naši zajednički napori sa regionalnim partnerima, uključujući i petogodišnje ulaganje energije i vizije, bili su uzaludni. Svestan sam da ne postoje autorska prava koja štite ideje i da će svaki događaj sa dugačkim sledom pravnih intervencija ugušiti umetničku motivaciju. Sve je to oduzelo dosta energije i na žalost prekinulo nešto što je moglo postati plodonosan projekat. Ovo jednostavno predstavlja lično iskustvo ekstremnog karaktera, a postoje i neki drugi, pozitivniji programi, nastali iz saradnje sa drugim umetnicima i događajima. Ali sve to prolazi kroz okvire koji su sve više i više institucionalizovani. Na žalost, umetničke inicijative i udruženja ne mogu održati kontinuitet i motivaciju. Oni su u suštini stvoreni na margini, obzirom da se ne uklapaju u bilateralni okvir. Mnoge lične inicijative jednostavno nestaju.
Prilično sam optimistički nastrojen kada se govori o razvoju u budućnosti. Pre svega, trenutno u Istambulu boravi velik broj stranih umetnika. Velik broj evropskih institucija i kustosa posećuju grad, žive ovde u dužem vremenskom periodu, rade i realizuju različite kolaborativne projekte sa lokalnim umetnicima. Imaju priliku da istraže različitu lokalnu dinamiku, alternativne strukture i steknu saznanja o savremenoj umetničkoj sceni, njenoj istoriji i kontekstu. Programi specijalističkih boravaka koji funkcionišu u oba pravca su od izuzetnog značaja, posebno za umetnike iz inostranstva. Oni žive ovde i u ostalim regionima, tako da kada se vrate, znaju mnogo više o ovdašnjoj situaciji.
Što se tiče budućeg razvoja, prisutno je nekoliko dinamika koje već napreduju prilično brzim tempom. Velik broj mladih umetnika ima šansu da izlaže u inostranstvu, i kao umetnici, ukazalo im se široko polje mogućnosti za mobilnost putem specijalističkih boravaka i rada na projektima. Putem interneta, mreža i komunikacija su lako dostupne svima. Postoji veliki broj umetnika koji trenutno žive u Istambulu, i oni su takođe promoteri različitih aspekata lokalne umetničke scene i vizije. Turska je zemlja kandidat za ulazak u Evropsku uniju, što za lokalne umetnike donosi odličnu transparentnost i mogućnost interakcije.
Na žalost, neke od inicijativa nevladinih organizacija ostaju neprimećene. Čudno je to što je većina ovih pokušaja fokusirana na pribavljanje finansijskih sredstava kako bi se pozabavili lokalnim problemina i konfliktima, pre nego što bi ta sredstva usmerili ka ambicioznim i vizionarskim umetničkim projektima.
Akademski obrazovani ljudi takođe pokazuju tendenciju da svoj status i položaj koriste na elitistički način. Univerziteti bi trebalo da budu bezuslovni za umetnike u deridijanskom smislu. Akademija zahteva lokalnu stabilnost, pre nego mobilnost i internacionalnu razmenu.
Za budućnost, put koji vodi u najboljem pravcu je onaj na kome se oseća evropsko prisustvo na turskom tlu, umesto put apstraktnog konceptualnog i intelektualnog “ konfekcijskog” pristupa.    

 
Koje nove protivstrategije su se razvile na polju kulture, koje bi mogle poslužiti kao budući modeli vezani za nove oblike samoorganizovanja i transnacionalne saradnje; nove strategije feminističkih, antirasističkih, kurdskih itd. grupa, pronalazeći nove načine protivrečenja logici neprestane kooptacije kritike kroz kapitalizam?       
Protivstrategije su se pokazale kao strategije kratkog daha. Generalno posmatrajući, one predstavljaju oportunističke pokušaje pronalaženja načina i mogućnosti za beg. Poznato je da  žalbe vezane za diskriminaciju ostatak sveta prima sa simpatijama, uključujući i Evropu. Politička, ideološka i etnička pitanja su uspešnija “ulazna kapija” nego sam rad. Takav neusklađeni kontekst ima za ishod čudnu zamku za umetnike. Od njih se očekuje da budu ili da stvaraju umetnost koja je feministička, antirasistička, kurdska, itd. Možda će se oni na kraju naći u nekoj globalnoj savremenoj mreži i postati mobilni, učestvovati na velikom broju grupnih izložbi, ali to sve ostaje unutar određenog konteksta koji im je nametnut. To predstavlja suštinski rizik ove zamke. Ipak, ta “različitost” je kategorija koja je zajednička i umetnicima i onima koji plaćaju i finansiraju umetnost. Svakako, postoje i produkcije koje poseduju integritet. Postoje različite ontologije i trenutno postoji viže mogućnosti za komunikaciju obzirom da postoji veći broj mreža i kulturnih platformi.

 
Kako će se razviti sveukupna situacija koja se tiče javnog finansiranja na polju savremene vizuelne umetnosti?
Struktura finansiranja i podržavanja projekata je hijerarhijska. Jedna strana aplicira, druga nudi; jedni predlažu, drugi odgovaraju; jedna traži, druga pravi kompromise; jedna želi, druga pregovara. Očekuje se da je osoba takva i takva, te aplikant tvrdi da je on/ona takva i takva… pozicija osobe je kontrolisana i on/ona odgovara na to. Za jednog se očekuje da bude “drugačiji”…
Takva paradigma bi trebalo da se izmeni u korist kritičke perspektive, koja zahteva dijalog posvećen pozicioniranju i diskusiju o situaciji. Kako umetnost predstavlja jednu drugačiju vrstu saznanja, dijalog u okvirima kulture i kulturne politike bi pre svega morao biti zasnovan na “sličnosti”, više nego na “različitosti”. Na taj način bi se izbegle ideje o hijerarhijskoj funkciji koja vodi ka neznanju i konfliktu. Svaki umetnički događaj se bavi posebnim znanjima, a veoma je bitan način na koji će se do tog znanja doći. To je ključni i politički akt, koji je takođe deo saznanja. Iz tog razloga, sve perspektive (kustoske, finansijske, kreativne, perspektive postprodukcije itd.) koje čine rad i znanje, zahtevaju živ dijalog.         U suprotnom, gostoljubivost se lako i iznenada pretvara u neprijateljstvo, i tako propuštamo znanje na kome umetnost počiva.
Jedan realni događaj bi na ovom mestu mogao predstavljati dobar primer. Grupna izložba je bila otvorena 8. jula 2005. godine u Berlinu, u Martin Gropius Bau, pod imenom “Urbana realnost: fokus Istambul”. Ideja ove izložbe je bila da prikaže lica i perspektive grada i kulture zemlje kandidata za članstvo u Evropskoj uniji i da valorizuje snažnu nadolazeću scenu savremene umetnosti i njene komponente. Izlagalo je četrdeset umetnika iz Istambula i četrdeset umetnika iz inostranstva. Većina njih je pretežno radila u Istambulu ili je izučavala Istambul. Neki od umetnika koji nisu iz Istambula, a pozvani su da izlože rad, nikad nisu bili u Istambulu. Kustosi i organizatori su tvrdili da izložba nije jedna od onih “nacionalnih” ili”regionalnih” izložbi, kao što je turska, istambulska ili balkanska izložba.      
Do tog momenta, sve je bilo u redu. Na sredini procesa realizacije projekta, neki umetnici su imali probleme sa strukturom, konceptualnim okvirom, kustoskim i finansijskim aspektom projekta. Započeta e-mail komunikacija između kustosa i umetnika je dovela do niza sastanaka u Istambulu koji su organizovali neki od umetnika – učesnika iz Istambula. Kroz taj proces razumevanja ili bolje rečeno nerazumevanja, neki umetnici su se povukli iz projekta, kao i pojedini istambulski kustosi i jedan pisac.
Na žalost, koordinatori projekta, kustosi i organizatori su ovakvu novonastalu situaciju shvatili kao bojkot, i nisu želeli dijalog kako bi razumeli motive takvog razvoja događaja. Razlozi nisu shvaćeni ozbiljno, shvaćeni su kao vid kulturnog buntovništva. U stvari, nikakva kolektivna odluka nije bila doneta, to je više bila neka vrsta kolektivnog refleksa. Umetnici koji su se povukli su imali različite razloge za neučestvovanje u projektu – konceptualne, kulturalne, ideološke, etičke, kuratorske i finansijske razloge. Umetnici koji su učestvovali nisu bili shvaćeni kao samostalni donosioci odluka sa individualnom umetničkom ličnošću, nego su viđeni kao deo kulturalnog bojkota. Niko od njih nije primio lični e-mail, već jedan opšti, upućen svima ili su dobili pisma jednoobraznog sadržaja sa izmenjenim imenima i adresama.
To i nije bio kolektivni čin, a isto bi se moglo desiti drugim sličnim projektima koji se bave sličnim problemima riskantnog i nejasnog fokusa i diskriminatorne strukture. Na žalost, sve to je uništilo projekat. Ono što je bilo zamišljeno kao prijateljski projekat, gest gostoljubivosti za Istambul, njegovu kulturu i njegove umetnike, pretvorilo se u situaciju gde je vladalo kulturalno neprijateljstvo, a sve zbog dijaloga koji je nedostajao između dve kulture i hijerarhijske kulturne politike. Izložba je samo izložba. Izložba nije samo izložba.