Napredak planova za budućnost Evropske unije je pretrpeo dva prekida u junu 2005. godine, sa neprihvatanjem Ustava u Francuskoj i Holandiji, i kao posledicom toga, neuspešnim pregovorima o budžetu za period 2007-2013. godine. Ostaje otvoreno pitanje nezadovoljavajuće alternative između neoliberalnog Ustava i neoliberalizma bez Ustava, u kojem su formalna prava zanemarena, dok ekonomska liberalizacija i mere “interne bezbednosti” pronalaze druge načine realizacije.

Oblast kulturne politike, koja će na ovom mestu biti proučena u smislu mogućeg budućeg razvoja vezanog za podršku savremenoj vizuelnoj umetnosti, jeste oblast na koju je moguć uticaj oba pomenuta prekida. Što se Ustava tiče, izuzimajući kontekst društva kao celine, poništavanje jednoglasnog prihvatanja od strane svih država članica, koje je ranije bilo zahtevano za odluke koje se tiču kulturne politike, i koje je uvek kao rezultat imalo ograničavanje, i odlaganje mogućnosti budućeg razvitka (situacija koja je nastavila da se intenzivira povećanjem broja država članica kroz ekspanziju u 2004. godini), nalazilo se u samom temelju nacrta Ustava.

Što se budžeta tiče, u ovom momentu se čini da će se najvažnije debate o strukturi budžeta, a posebno o količini poljoprivrednih subvencija, održati za vreme planiranja sledećeg budžetskog perioda (početak 2014. godine). Sa druge strane, ovo znači da se neko vreme neće postići dogovor oko budžeta za 2007-2013. godinu, koji se u principu ne očekuje pre 2006. godine. Za podršku kulturi, a time i podršku savremenoj vizuelnoj umetnosti (kao i svim drugim oblastima kojima je podrška potrebna), ovo znači da će postojati ne samo nedostatak jasnoće u vezi budžeta programa, već i strepnja da će novi programi koji stupaju na snagu početkom 2007. godine biti odloženi i/ili brzopleto implementirani.

 
Podrška kulturi i savremena vizuelna umetnost

U oblasti finansiranja kulture, koje je uvek usklađeno sa podrškom koju pružaju zemlje članice i regije, Evropska unija ne zastupa pristup programima koji pripadaju posebnim kategorijama. Za vreme prve generacije finansirajućih programa, razvijenih sredinom devedesetih godina, postojao je određeni vid raspodele po sektorima: kao dodatak Kaleidescope programu posvećenom performansu, vizuelnoj i primenjenoj umetnosti i multimedijalnim projektima, takođe su postojali i programi posvećeni baštini (Raphael) i knjigama/čitanju (Ariane)[1]. Kasnije su ova tri programa grupisana u okviru programa Culture 2000, aktuelnog programa za finansiranje, koji će biti aktuelan sve do kraja 2006. godine.

U programu Culture 2000 više godina je funkcionisao svojevrsni rotirajući sistem, gde su godišnji konkursi bili usmereni ka određenoj oblasti. Kao primer može poslužiti 2002. godina, kada je objavljeno da će finansijska podrška biti usmerena ka vizuelnoj umetnosti.[2] Ovakav sistem je sa pravom bio kritikovan zbog svoje nespretnosti i činjenice da su umetnici iz određene oblasti mogli aplicirati samo u veoma dugačkim vremenskim intervalima, tako da je ta praksa napuštena 2004. godine. Od 2005. godine, omogućeno je jednako apliciranje iz svih, tačno određenih, sektora. Kao dodatak “baštini”, “performansu” i “literaturi, knjigama i čitanju”, postoje i zahtevi za oblast “vizuelne umetnosti”.[3] To konkretno znači da je sastavljen poseban žiri eksperata, i da je “rezervisana” određena količina projekata koji će biti finansirani.

Pitanje budućnosti finansiranja savremene umetnosti od strane Evropske unije je stoga prvenstveno pitanje programa koji će pratiti Culture 2000.[4] Ono postoji pod naslovom Culture 2007 još od leta 2004. godine u formi predloga od strane Komisije,[5] i upravo se o njemu raspravljalo u Evropskom Parlamentu na prvom čitanju, dok je sadašnji tekst pisan (početak leta 2005. godine). Osnovne crte programa su stoga poznate, ali i dalje stoje dva ograničenja:

Sa jedne strane, u toku je proces rezolucije; predlozi za amandmane stižu sa raznih strana, a neki od njih su i predstavljeni Parlamentu. Postoji nekoliko tačaka o kojima još ne postoji konačna odluka, na primer, predlog budžeta (na jednoj strani su pojedinačni predlozi za povećanje budžeta, dok su na drugoj još uvek nerešeno odobrenje Veća vezano za celokupan budžet…). Kao dodatak predlozima koji bi mogli dovesti do strukturalnih promena na bolje,[6] postoje i konzervativniji predlozi koji dolaze od izveštača Parlamentarnog komiteta za kulturu, Vaska Grase Mura (Vasco Graça Moura), koji idu u pravcu većeg naglašavanja aspekta kulturne baštine i finansiranja prevoda grčkih i latinskih klasičnih dela,[7] ili ekonomski predlog koji potiče od francuske Vlade, koji sugeriše uspostavljanje posebnog fonda koji bi bio posebno usmeren ka kulturnoj industriji.[8]

Drugo ograničenje se odnosi na strukturu programa za finansiranje i većinu tekstova programa, kojima je okvir prvenstveno definisan. Komitet[9] određuje na šta će se staviti akcenat te godine, i oblikuje godišnje pozive za apliciranje. Ovakav pristup se zaista obraća suštinskim elementima. Na primer, malopre spomenuta rotacija oblasti na koje je stavljen poseban akcenat nije spomenuta u tekstu programa Culture 2000, ali je definisana u samom pozivu na apliciranje.

 
Upravljanje i prilagođenost korisniku

Pre nego što se počnemo baviti sadržajem programa, potrebno je napraviti nekoliko napomena o razvoju novog programa i načinu vođenja predstavljenom za vreme njegovog trajanja. Dok je pre nekoliko godina rad komisije još uvek odavao utisak nedostatka transparentnosti, a postojala je i kritika nedostatka javnog diskutovanja procene uspešnosti programa, bilo je i intenzivnijih pokušaja u diskusiji oko Culture 2007 u pravcu praktikovanja/zastupanja otvorenijeg stila upravljanja: procene svih prethodnih programa su bile objavljene i prezentovane/komentarisane od strane same Komisije, držani su i seminari, napravljen je i forum, grupa eksperata je formirana i istraživanje putem interneta je započelo.[10]

Takođe u tekstu programa Culture 2007 postoji i mnogo šira diskusija o budućem načinu ocenjivanja uspešnosti. Tendencija koja se ovde uočava je ne samo uključiti procenu uz povećanje pažnje samim programskim tekstovima. Kada se naiđe na termine koji su ključni u kulturnoj politici EU, kao što je "evropska dodata vrednost", "kulturna dodata vrednost" i "društveno-ekonomski uticaji", koji se nalaze u periodičnoj evaluaciji programa Culture 2000,[11] koji je pripremila danska firma koja se bavi konsultovanjem u oblasti upravljanja, a koji nisu samo fraze ili zvučne reči kao što je to obično slučaj u zvaničnim dokumentima,[12] nego su u stvari prilično jasno operacionalizovane/definisane, to ukazuje na moguć potencijal za konkretizacijom sadržaja i daljeg razvoja programa.

Na putu "ka programu koji je još više prilagođen korisniku",[13] agencija je angažovana da vodi program. Procedura apliciranja bi trebalo da se pojednostavi, a proces donošenja odluka da bude transparentniji. Uz pomoć SYMMETRY, razvijen je softver koji bi preuzeo neke informacione i nadgledajuće funkcije za sve donatorske programe Uprave za opšte obrazovanje i kulturu (Directorate General Education and Culture, DG EAC).[14]

Pored pitanja stvarnog stepena realizacije, stil upravljanja je ovde viđen kao idealna slika, gde bi svi mogli imati udela u diskusiji , iako na različitim nivoima: od učešća u internet istraživanju, preko ispitivanja sa evaluiranjem do poziva za priključivanje grupi eksperata. Druga idealna slika, slika programa prilagođenog korisnicima, je sposobnost da se reprodukuje iz informacija dobijenih putem povratnih sprega koje bi bile instalirane oko samog sistema, skoro bez spoljne odredbe sadržaja.

 
Čista politika

Ono što je očigledno u novom tekstu programa, u poređenju sa programima Kaleidoscope, a posebno sa Culture 2000,[15] je smanjenje političkih ambicija i izvesnih prepreka u pogledu predmeta. Direktan razlog bi mogla biti i situacija sa budžetom. U prošlosti je bilo malo napretka u ovoj oblasti, a ima par naznaka da postoji mogućnost da u budućnosti dođe do promene. Producenti u kulturi i njihove organizacije su od samog početka žestoko kritikovali isuviše limitirana sredstva za finansiranje programa. Budžet koji je Komisija predložila za novi program (408 miliona evra za svih sedam godina) će značiti povećanje od jedva 15% u poređenju sa prethodnim programom.[16] U poređenju sa tim, kampanja "70 centi za kulturu" koju je inicirao Evropski forum za umetnost i baštinu (EFAH) i Evropska kulturna fondacija (ECF) je bazirana na proračunu stvarnih finansijskih potreba iz 2004. godine, za koji bi trebalo deset puta veći sadašnji budžet da bi ih pokrio.[17]

Procene prethodnih programa i odgovarajućih izveštaja Komisije ističu – već u vezi sa Kaleidoscope i čak i više sa Culture 2000 programom – nesklad između ambicioznih i mnogobrojnih ciljeva programa i neadekvatnih finansijskih sredstava.[18] Reakcija u programskom tekstu za Culture 2007 je očigledno smanjenje ambicioznosti sadržaja.

Posledice nisu ni u kom slučaju ograničene redukcijom u smislu smanjenja obima sadržaja, već nasuprot, prepoznatljivije su u svom jasnom i u osnovi, odbrambenom stavu. Ovo je već očigledno u prvom pasusu kao upečatljiva razlika. Dok se u Kaleidoscope navodi da "u stvarnosti, najopipljiviji i najuticajniji aspekti Evrope kao celine nisu samo geografski, politički, ekonomski i društveni domen, već je to i njena kultura",[19] a u Culture 2000 postoji referenca na "bitnu suštinsku vrednost kulture za sve ljude  u Evropi",[20] Culture 2007 počinje sa pragmatičnijim ciljem i mogućom funkcionalnosti koju ona ima za državljanstvo EU: "Veoma je važno unaprediti saradnju i kulturnu razmenu kako bi se poštovala i promovisala raznolikost kultura u Evropi i povećalo znanje o ostalim evropskim kulturama među evropskim državljanima, osim one kojoj pripadaju. Unapređenje kulturne saradnje i raznolikosti  pomaže da državljanstvo EU bude opipljiva stvarnost tako što direktno ohrabruje učešće evropskih državljana u procesu integracije."

U Culture 2000 se posebno naglašava suštinska vrednost kulture, i na ovoj osnovi se grade normativi, a zahtevi se formulišu i za ostale sektore primene ove politike, "sve veća važnost kulture za evropsko društvo i izazovi sa kojima se EU suočava na pragu XXI veka"[21] se jasno naznačuju, i može se primetiti da "se bolji balans može postići između ekonomskih i kulturnih aspekata EU, tako da se oni dopunjuju i jedan drugog održavaju".[22] Iako se reference na sadašnje opšte ciljeve EU i politiku ukrštanja kao što je jednakost polova i rasna jednakost mogu naći i u Culture 2007 (kao i u prethodnim programima),[23] više ne postoje nikakve uporedne norme izvedene iz stava prema polju kulture.

Prateći ovo dalje do ciljeva novog programa, jasno je da je ovakav pristup sveden na polja pripisana  Evropskom nivou odlučivanja po dopunskom principu. Kulturna politika pripada poljima politike u EU koja su prvenstveno zamišljena da bi se pokrila na nacionalnom i regionalnom nivou. Stoga su prvenstveno zemlje članice odgovorne, a EU je odgovorna za zadatke sa kojima zemlje članice ne mogu ili su manje efikasne u bavljenju njima.

Posebni ciljevi su redukovani sa osam u Culture 2000 na tri u novom programu, i svima je težište u dopunskom okviru: "transnacionalna mobilnost ljudi koji rade u sektoru kulture", "transnacionalna cirkulacija radova i umetničkih proizvoda"[24] i "ineterkulturalni dijalog".[25] U principu, smanjenje broja ciljeva i isključivo referiranje na transnacionalni nivo se može posmatrati i u pozitivnom smislu kao rasčišćavanje. Međutim, ono što se čini da se dešava u ovom kontekstu je to da sve ono čemu teže kulturne politike nestaje ukoliko nije na isključivo evropskom nivou. U Kaleidoscope i Culture 2000 su i dalje postojali opšti ciljevi kao što je povećanje dostupnosti kulture za obespravljene grupe u društvu, obrazovanje umetnika i upotreba novih medija koji nisu per se bili ograničeni na nivo Evrope. Ove naznake su praktično nestale u Culture 2007 programu.

U celini gledano, postoji tendencija da se ide ka daljem razvoju upravljanja i kreiranju programa prilagođenih korisnicima, gde ne samo da se gubi sadržaj, nego se čini da su mehanizmi optimizacije upravljanja i "napuštanje" nivoa sadržaja do izvesne mere međusobno povezani. Ovo potencijalno stvara okvir za funkcionisanje vladinih mehanizama kontrole.[26]

Nastavljajući ovako do 2015. godine, rezultat bi mogla biti slika kulturnih politika koje ne operišu ofanzivno unutar planova EU. Nasuprot tome, mi imamo situaciju u kojoj je podrška kulturi sve više pod pritiskom da se opravda, sa predvidivim posledicama, gde se akcenat stavlja na funkcionalnost, vidljivost, vođene projekte, itd. Pod ovim okolnostima, moguće restruktuiranje budžeta, koje bi trebalo da stvori vidljiv efekat počevši 2014. godine, što bi preusmerilo finansiranje sa poljoprivrede u pravcu "ekonomija zasnovanih na znanju", bi moglo biti dobro za kulturne industrije, ali teško da može doprineti nekomercijalnom polju kulture. Međutim, ovakav vid razvoja nije neizbežan i u mnogome zavisi od same širine područja u kome sam sektor leži, ili obratno, koliko političkog pritiska može proizvesti za različit razvoj.

 
Ključne tačke saradnje

Kao dodatak uključenju budžeta,[27] prethodno nezavisnom od programa, za pružanje podrške radu organizacija od značaja za evropsku kulturu, najupečatljivija inovacija koju predlaže Culture 2007 u poljima delanja, jeste povećanje podrške projektima za saradnju umesto višegodišnje finansiranje  projekata za pronalaženje "ključnih tačaka saradnje".[28]

Dva polja delovanja u cilju promovisanja jednogodišnjih i višegodišnjih projekata saradnje, zajedno sa  "posebnim akcijama" od Kaleidoscope, stvorile su srž programa kulture (koji u načelu nisu orijentisani ka direktnoj podršci individualnim umetnicima[29]). Uprkos suprotnim zahtevima od sektora kulture, minimalan obim/"prag prijave" se sukcesivno polako povećao: minimalan iznos sredstava za podršku se povećao, minimalan obim finansijskog učešća od strane najbitnijih partnera u projektu je postavljen kao uslov, itd. Izvod Komisije za Culture 2007 nastavlja ovaj trend, tako da će, npr. jednogodišnji projekti u budućnosti morati da uključe partnere za saradnju iz četiri, a ne iz tri države kao što je to bio slučaj ranije.

U prilog opštem povećanju praga, razlika u jednogodišnjim i višegodišnjim projektima se značajno povećala. Višegodišnji projekti ne samo da će zahtevati šest umesto dosadašnjih pet organizacija u saradnji, nego je i period saradnje povećan sa tri na pet godina. U prošlosti, tri godine je označavalo gornju granicu. Čini se da u budućnosti neće biti sredstava za manje od pet godina - ovo ne samo da je tako formulisano, već postoji i sporazum kojim se sprečava "praktično" skraćenje trajanja projekta, a naznačeno je da se aktivnosti moraju dešavati u svakoj od pet godina.[30]

Jasno je da delovi teksta koji se odnose na "ključne tačke saradnje" nisu formulisani u bottom-up rečniku umrežavanja,[31] a postoje i neki znaci prekida: u ovom smislu, izričito degresivan model podrške je po prvi put predstavljen u okviru programa kulture – proporcija finansiranja tone kako se približava kraj projekta sa viđenjem da će ključne tačke biti sposobne da same sebe finansiraju na drugi način nakon isteka tih pet godina.

Sa ključnim tačkama, višegodišnje finansiranje bi trebalo da se ojača na uštrb jednogodišnjih projekata  (za koje će ovo takođe postati kriterijum ukoliko pokušaju nove mogućnosti za saradnju). Dok je 45%   budžeta u Culture 2000 bilo namenjeno jednogodišnjim projektima, a 35% višegodišnjim, odnos se obrnuo u nacrtu za Culture 2007: ključne tačke saradnje 36%, a jednogodišnji projekti 24%.

Sve u svemu čini se da ideja "ključnih tačaka saradnje" funkcioniše na strukturi evropskog polja kulture, a stoga i u polju savremene vizuelne umetnosti , gde će "veliki igrači" biti sve više podržavani i/ili stvarani; ovo je praćeno izvesnom tendencijom da se lokalizacija ovakvih igrača, koji su voljni i sposobni da obezbede finansijsku podršku za ključne tačke saradnje nakon završetka degresivne podrške, u bogatijim zemljama članicama učini verovatnijom.

 
Drugi segmenti politike

Iz nekoliko razloga ovaj program ne bi trebalo posmatrati izolovano: činjenica da tekst Culture 2007 programa izgleda kao mesto demonstracije čiste politike postavlja pre svega pitanje same politike utisnute u njega i na sadržaju zasnovane dinamike koja prističe iz ovakve politike. Drugo, direktan uticaj drugih oblasti politike na područje kulturne politike se čini interesantno za dalji razvoj, i treće, postoji i pitanje unutrašnje ukupne povezanosti ili fragmentisanosti kulturnih politika.

 
Kulturna različitost u oblasti slobode i sigurnosti

Ako potražimo referentnu vodilju u kontekstu Culture 2007 programa, ona se može naći prvenstveno u daljem razvoju državljanstva EU i u ovom kontekstu se neposredno odnosi na građane. Ove reference se čine heterogenim i često veoma kontradiktornim, posebno "Explanatory Memorandum"[32] koji dopunjuje predlog Komisije:

S druge strane se čini da se potencijalnim primaocima zbirno obraća sa "građani", gde je infrastruktura polja kulture ponekada ozbiljno instrumentalno prikazana, a koncepti "usmerenja kupaca"[33] nisu tako daleko: "Kako je komisija naznačila u nedavnoj komunikaciji 'evropski građani su naravno krajnja ciljna grupa svih poteza EU u polju kulture. Međutim, evropskim institucijama su potrebni posrednici kako bi došle do tih građana i ponudile kvalitetne akcije u polju kulture sa  evropskom dimenzijom'. Ovi posrednici su pozorišta, muzeji, profesionalna udruženja, istraživački centri, univerziteti, institucije kulture, vlasti, itd."[34]

U jednom drugom segmentu se sami umetnici i producenti u kulturi pojavljuju u njihovom opisu kao građani, i naglašava se da "radnicima u kulturi, stoga građanima, mora biti pruženo više šansi za stvaranje mreža, vođenje projekata, mobilnost ili promociju dijaloga o kulturi u Evropi i ostalim regionima na svetu."[35]

I konačno stari problem da se kulturne politike oduvek smatraju prilikom za promociju EU i njenih institucija[36] je proširen u ovom kontekstu više od same želje za reprezentativnim projektima ili nagradama za same kulturne politike. Kada je u "Explanatory Memorandum-u" razmatrano da još uvek postoje dve programske linije koje nisu integrisane čak ni nakon stapanja u tri programa u Culture 2000 programu, postoji kritika za nedostatak koherentnosti u ovoj situaciji, ali problem imidža je još izraženiji: "Ovo raspršivanje u tri akcije škodi predstavi koju zajednica ima pred svojim građanima, koji su nesvesni napora za očuvanjem i proširenjem uticaja njihovih kultura i uzimanja u obzir različitih kuturalnih dimenzija u stvaranju Evrope."[37]

Tema državljanstva se odnosi direktno na izveštaj Komisije, koji se obraća različitim oblastima finansiranja DG EAC.[38] U smislu političke sadržine, međutim, čini se interesantnijim otići korak dalje do "Finansijskih perspektiva"[39] za 2007-2013, u kojima Komisija podvlači politički projekat za ovaj period.

Čini se da lociranje kulturnih politika u "političkoj ontologiji" ovog objašnjenja zavređuje odvojenu istragu. Područje kulture je pripisano B prioritetu, "davanje punog značaja evropskom državljanstvu", koji je podeljen na tri tačke: 1) područje slobode, sigurnosti i pravde; 2) pristup osnovnim dobrima i uslugama i 3) uspešno usvajanje državljanstva: negovanje evropske kulture i različitosti.

Blizina kulturnih politika graničnom režimu i unutrašnjoj sigurnosti se mora razmotriti, a pitanje će morati da se postavlja u narednim godinama iznova i iznova, do koje granice će sposobnost pripisana oblasti kulture, sposobnost da transformiše ono što se vidi kao neprekidno rastuća različitost u elemente  identiteta višeg poretka,[40] takođe funkcionisati kao deo produkcije ambivalentnog "super osnovnog prava"[41] sigurnosti. Na nivou pragmatičkih argumenata, s druge strane, teze vezane uz kulturne politike zasnovane na ideji kulturnog dobra[42] nasuprot ekonomizaciji i industrijalizaciji kulture se mogu izvesti iz bliskosti "pristupu osnovnim dobrima i uslugama".

 
Spoljna politika, trgovinska politika

Jedno područje koje će zasigurno beležiti porast u značaju, takođe u oblasti umetnosti i kulture, je spoljna politika. Za novonastalu regionalnu situaciju koja prati veliko proširenje u proleće 2004. godine, EU je razvila novu susedsku politiku, u kojoj je izvesna važnost pripisana kulturnoj saradnji[43] na tzv.  pitanjima “međuljudskih” odnosa. Ovo nije ograničeno samo na susedsku politiku, već se primenje i na spoljnu politiku u globalnom kontekstu.

Ova tema je izuzetno prisutna, a u isto vreme se čini da istinski opipljiva implementacija nije na pomolu. O većoj važnosti ove oblasti teško da se može čitati u nacrtu Komisije za Culture 2007, na primer. Iako je bilo najava za projekte saradnje – sa Japanom i Indijom – u poslednih nekoliko godina, u celini gledano čini se da su to bili individualni potezi[44] premalenog obima, a evidentno je da iza njih stoji malo sistematičnosti ili dugoročnih planova.

Izričiti zahtevi se, međutim, čuju. Amandmani na EFAH koji su traženi, npr. takođe sadrže precizniju dodatnu specifikaciju ključne tačke "interkulturalnog dijaloga" sa "interkontinentalnom" dimenzijom i spominjanjem spoljne politike u članu 7.[45] Konferencijom o kulturnim politikama na visokom nivou, "Deliti kulturu" u julu 2004. godine, Evropska kulturna fondacija je posvetila odvojenu panel diskusiju ovoj temi,[46] koja je bila zasnovana na dvojezičnoj publikaciji objavljenoj u "Kulturpolitische Mitteilungen",[47] i takođe istakla potrebu za sveobuhvatnom studijom o aspektima kulture buduće EU spoljne politike[48] u vezi sa pripremama za fondacijski LAB (Laboratorija evropske kulturne saradnje),[49] čiji je početak planiran za proleće 2006. godine.

Trgovinska politika bi se morala barem ovde pomenuti sa opsežnim problematičnim poljem GATS[50] i njegovim ekvivalentom na nivou domaćeg tržišta, Direkciji za usluge (tzv. Bolkestein direkciji).[51] Predviđanja su teža u pogledu ovoga, pošto tu postoji dvojak nedostatak jasnosti: otvoreno političko pitanje granice kada se ekonomska liberalizacija može sprečiti i, zavisno od toga, pitanje uticaja na oblast kulture zbog liberalizacije koja se ne može sprečiti.

 
Fragmentacija

U članu 151 (član III-280 nacrta ustava), koji kreira pravnu osnovu za kulturne politike u EU u sporazumima, stoji u paragrafu 4 da će "Zajednica prilikom svog rada uzeti u obzir aspekte kulture u skladu sa drugim odlukama ovog sporazuma, a posebno u cilju da poštuje i promoviše raznolikost svojih kultura."[52] S druge strane, ovo kreira osnovu barem za kontraargumente u vezi sa prethodno pomenutim problematičnim poljem GATS i Direkcije usluga, i u svakom slučaju je temelj za razmatranje uzimanja kulture u obzir i u drugim programima podrške.

Broj (teoretskih) mogućnosti je značajan. Na primer, (nemački) portal "Europa fördert Kultur",[53] razvijen od strane nemačkog "Kulturpolitische Gesellschaft" i "Österreichische kulturdokumentation", pokriva oko 90 "mogućnosti finansiranja projekata iz oblasti kulture u EU".

Najvažnije mogućnosti se nalaze ovde, s jedne strane, u drugim oblastima finansiranja DG EAC (audio-vizuelni, mediji, mladi, državljanstvo, obrazovanje[54]), a s druge u strukturalnim fondovima, drugim rečima EU fondovi za regionalnu i strukturalnu politiku.[55] Iako ovo ima prednost jer se više sredstava može dobiti za vizuelnu umetnost i druga polja umetnosti, ako ne postoje protivmere kroz intenzivno povezivanje, to takođe vodi ka povećanju u fragmentaciji kulturnih politika.

Stoga strukturalni fondovi ne samo da ukazuju na izvesne ekonomizacijske pristupe u finansiranju kulture (koji su zainteresovani za ekonomski potencijal i potencijal stvaranja radnih mesta kreativnih industrija, upotrebu kulturnog nasleđa u svrhu turizma, razvoj faktora koji doprinose unapređenju uslužnih delatnosti,...), oni takođe prate neke koncepte prostora (razvijajući "endogeni potencijal" regionalnih i lokalnih entiteta[56]), političkih osnova ("nadmetanje i kohezija osnažuju jedno drugo"[57]) i modele upravljanja,[58] koji takođe prete da postanu dominantan model kulturne politike, barem u nekim ruralnim regijama.

Ako pogledamo relevantne pokazatelje u nacrtu Komisije za Culture 2007, dalje poboljšanje pripreme informacija i stoga tendencije ka daljem usavršavanju umetnika i producenata u kulturi, pristup ovim mogućnostima finansiranja izgleda kao jasan cilj. S druge strane, međutim, reference na član 151, paragraf 4 i cilj koordinacije sa drugim programima finansiranja, kako su i oni uključeni predlog komisije, čini se da postoji smanjenje u poređenju sa Culture 2000. Drugim rečima, ovako posmatrano dalje povećanje fragmentacije kulturnih politika se može očekivati.

 
Umrežavanje i transverzalna saradnja

Područje nevladinih aktera na polju kulture na evropskom nivou je obeleženo prvenstveno evropskim kulturnim mrežama, čiji razvoj pokazuje izvesne paralele sa kulturnim politikama EU. U 1980-im godinama, a još više '90-im, velik broj transnacionalnih organizacija/saradnji sa manje ili više formalizovanom pripadnošću je ovde porastao u najrazličitijim oblastima – obrazovanje u domenu umetnosti, rezidencijalni umetnički centri, obuke administracije u kulturi, centri za savremenu umetnost, organizacije vizuelnih umetnika, savremeni teatar, ...[59]

Rezultat ovi mreža je infrastruktura za transnacionalnu saradnju, refleksije, kulturno-političku samoorganizaciju, gde je umrežavanje kao vid saradnje takođe modernizovalo i promenilo starije međunarodne strukture,  kao što su postojeća internacionalna udruženja na koja je uticaj izvršio suprotan model nehijerarhijskih horizontalnih struktura saradnje ili bilateralna logika saradnje među nacionalnim državama i njihovim institutima za kulturu u inostranstvu, koja su počela da se razvijaju kao reakcija na radni metod mreža u pravcu multilateralnijeg oblika saradnje.[60]

Počevši kasnih devedesetih, dinamika novih inicijativa je počela da usporava i nastupila je "konsolidacija" oblasti, gde je došlo do kristalisanja jezgra jakih i dugotrajnih mreža. Istovremeno, činilo se da su počeci "promene paradigmi" postali prepoznatljivi, što će dovesti do jakog usredsređivanja na čvorišta i centre umesto na linije mreža (formulacije koje su u vezi sa "ključnim tačkama saradnje" u Culture 2007 takođe mogu biti posledice ovog delimične "promene paradigme").

Iako je dinamika usporena, a u nekim mrežama može se uočiti tendencija aproprijacije mreža (da bi se pokazala neka vrsta "demokratske" legitimizacije iz osnova) ili neke promene mogu dovesti do  povećanja top-down načina funkcionisanja, jer u godinama koje slede mreže će činiti važnu infrastrukturu za saradnju, razmišljanje i kulturno-političku samoorganizaciju. Činjenica da budžetska podrška funkcionisanju organizacija od evropskog kulturnog interesa (od kojih nekoliko mreža prima osnovnu podršku, je uključeno u Culture 2007 i stoga su mnogo vidljivije kao mogućnost finansiranja), će takođe dovesti do diskusija o obimu koji je EU spremna da osigura za dugoročno osnovno finansiranje transnacionalnih infrastruktura.

Za pitanja daljeg razvoja metoda samoorganizovanja i saradnje u transnacionalnom kontekstu, međutim, saradnja između kulturnih mreža koje su obično ograničene na posebne sektore će biti specijalan slučaj. Ovo se mora sagledati u širem kontekstu. Inovativni pristupi se ovde pronalaze uglavnom u kontekstu vizuelnih umetnosti, u samorefleksivnim praksama koje proističu iz tradicije institucionalne kritike[61]; transverzalna saradnja koja vezuje polje umetnosti sa političkim pokretima[62] i novim oblicima saradnje koji već uključuju kritičke poglede na koncept upravljanja.

Sada već nekoliko godina ove prakse bivaju izložene osnovnoj samokritici, koja preispituje avangardnu ulogu polja umetnosti u procesu uvećanja nestabilnosti uslova rada i života ili - retrospektivno – jednostavnih načina na koji kapitalizam može usvojiti umetničku kritiku da bi se regenerisao.[63] Važni koncepti kao što je participacija, umrežavanje, performans, osnaživanje, nalaze se izloženi "efektima generalizacije"[64] i ponovnom kodiranju koje čini se da pečati njihovu kompatibilnost sa razvojem neoliberalizacije.

Prateći tezu Geralda Rauniga da nakon "liberalnije" faze, sada sledi "autoritarnija" faza neoliberalizma,[65] možemo pretpostaviti da će se oblast kulture i umetnosti sve više suočavati sa direktnom represijom i izvan inkorporiranih efekata vladine kontrole. Istovremeno, biće veoma važno da ovo polje ne zapostavi samokritiku iz još uvek "liberalne" faze. Čini se da će u narednim godinama, dalji razvoj kritičkih praksi i metoda samoorganizovanja i saradnje biti moguć prvenstveno u sukobu sa ovom samokritikom.

Za informacije i diskusije o ovom tekstu želeo bih da zahvalim svojim eipcp kolegama Terezi Kaufman (Therese Kaufmann), Geraldu Raunigu and Stefanu Novotniju, kao i Mariji Lind (IASPIS) i Sabini Frank (EFAH).

Ovaj tekst je objavljen pod Creative Commons licencom:
Attribution-NonCommercial-NoDerivs 2.5, http://creativecommons.org/licenses/by-nc-nd/2.5/