Belgijski varvari

Prijevod: Orfeas Skutelis

Frédéric Jacquemin

Pre upuštanja u bilo kakve moguće scenarije budućih kulturnih politika, neophodno je posebno napomenuti da “belgijska kulturna politika” stricto sensu ne postoji i nikada neće postojati. Ipak, kulturne politike deluju na teritoriji Belgije, ali putem kompleksnog konstitucionalnog okvira koji je očišćen od bilo kakve reference na “Belgiju”. Sukcesivni talasi konstitucionalnih reformi1 nastavljaju da “oslobađaju” državu povlastica i da ih distribuiraju entitetima koji su sve više separatni i autonomni. Belgijski federativni “kolač” je stoga “isečen na komade” po lingvističkim i teritorijalnim ograničenjima. Zapravo, teritorijalna i jezička podeljenost se ne poklapaju i stvaraju problematična preklapanja moći, koja vode ka čestim kulturnim okršajima u Briselu, gde i flamanske i francuske zajednice mogu primeniti svoje kulturne strategije. Ovakva kulturna “dinamika” naveliko odražava političku debatu, korak koji je određen fantazijom jednog neizbežnog kulturnog sukoba. Vođen flamanskom fašističkom partijom Vlaamse Belang, ranije poznata kao Vlaams Blok,2 ovakav politički simulakrum je takođe dopunjen demokratskim partijama koje fokusiraju političke agende na istim neizbežnim pitanjima konstitucionalne autonomije i kulturnog identiteta. Bez sumnje, tipična francusko/flamanska konfrontacija deluje kao opterećujući zaostatak prošlosti, nesposobna za vođenje multikulturalne i multijezičke prirode sadašnjeg društva, posebno u gradovima kao što je Brisel. Zaista, to ometa pravi kulturni razvoj i podržava povlačenje identiteta i ksenofobičnu društvenu klimu. Uprkos tome, manje spektakularne ali moćnije transformacije strukturalnih političkih modela su trenutno na delu. One će verovatno imati dublji uticaj na uslove rada i života umetnika i kulturnih aktera u budućnosti nego prenaglašeni belgijski bikulturni režim. Ovaj tekst ispituje nekoliko njih, u pokušaju da se skiciraju verovatni scenariji za budućnost.

 
Stakanoviči* ili krijumčari

Nedavni izveštaj3 je pokazao da samo 4% ukupnog prihoda belgijskih umetnika potiče iz javnih fondova kulture (bilo da je vezano za izložbe u javnim umetničkim prostorima ili za pojedinačne grantove). Najznačajniji izvor finansiranja za vizuelnu umetnost su sami umetnici, koji finansiraju svoje aktivnosti uglavnom preko poslova van umetničkog polja ili zahvaljujući podršci njihovih partnera... Drugi po redu izvor finansiranja potiče iz socijalnog osigiranja i benefita koji primaju nezaposleni, što predstavlja više od 25% njihovih primanja. U tom smislu, nedavne strategije federativne države, koja namerava da ograniči i konačno da potisne primanja nezaposlenih zbog “viška” onih koji traže posao, je mnogo veća preokupacija umetnika/-ca nego bilo kakav mogući razvoj samo u kulturnim politikama. Naravno, progresivno rešavanje režima nezaposlenosti nije belgijska karakteristika i svojstvena je za sve evropske zemlje, ali iznenadno ubrzanje procesa je uočljivo.4 Počev od 2000. godine, post-Tačerske dogme su oblikovale niz mera koje utiču na celokupni društveni sistem kao i sistem nezaposlenosti. Poslednja datirana primorava one koji traže zaposlenje da potpišu ugovor o evaluaciji, koji uslovljava gubitak njihovih primanja za nezaposlenost, ukoliko se njihov učinak u traženju zaposlenja pokaže kao neefikasan. Ovakva evaluacija je potpuno prepuštena odluci državnih službenika. Van celokupno parcijalnog i nepravednog karaktera procedure generalno, pojavljuje se kao diskutabilno nepodesno da se procenjuju uslovi rada umetnika/-ca i napori nezaposlenih umetnika/-ca da pronađu zaposlenje. Kao nadoknada tome, takozvani “status umetnika/-ce” je postalo deo belgijskog federalnog zakona. Time se obezbeđuje redovan prihod (maksimum +/-1000 evra mesečno) za umetnike/-ce (i do izvesne mere za kulturne radnike, kuratore i tehničare) i prepoznaje se sezonski karakter i finansijska nesigurnost umetničke prakse.5 Upkos tome, navodna pobeda koju su izvojevale platforme/udruženja umetnika/-ca uz prepoznavanje specifičnog statuta, predstavlja vrstu fikcije. Ne samo što je socijalna zaštita koju omogućuje slaba, već prvo i najpre jer set kriterijuma koji omogućuju umetnicima/-cama socijalna primanja korespondira sa aktivnostima koje imaju više veze sa kreativnim industrijama, oglašavanjem i komunikacijama nego sa umetničkim radom. Da bi je dobili, umetnici/-ce treba da dokažu minimum od 16 000 evra primanja tokom perioda od 18 meseci ili ekvivalenta od 312 dana zaposlenosti za isti period. Ukoliko neki profesionalni izvođači i muzičari mogu da prate ritam Stakanoviča putem dinamičnog sistema turneja, to je problematično za vizuelne umetnike/-ce čije je radno okruženje određeno drugačijim procesima. Nekompatibilnost zakona je toliko očigledna da ohrabruje sopstveno podrivanje: nedavno su umetnici/-ce često davali/-le novac svojim kulturnim poslodavcima da bi im izdali “legalni” ugovor koji dostiže cifru primanja koja je njima potrebna da bi dobili traženu kvotu. Iskreno rečeno: umetnici/-ce će morati da plate da bi dobili posao. Ova apsurdna postavka stvari je blizu da postane normativ u narednim godinama, tako da će masivno biti pokrenuto ono što bi se izvorno moglo nazvati lovom na “lažnu” potragu za zaposlenjem (umetnika ili ne). Na privatnoj strani spektra, uverenje da visoka zastupljenost kolekcionara u Belgiji kompenzuje nedostatak javnog novca je duboko ukorenjena u belgijskoj umetničkoj sferi. Ovo je delimično tačno, ali važi samo za nekoliko umetnika/-ca koji uspevaju da zadrže poziciju domišljate – ali konstantno pokretne – cross sekcije krive ponude i potražnje. Pored toga, privatni kolekcionari kao i korporativni ulagači sigurno više pomažu posrednike (galerije, umetničke konsultante i dilere), nego same umetnike/-ce.

Možemo zamisliti buduću umetničku panoramu kao kombinaciju dve grupe. Sa jedne strane, rastuća masa umetnika/-ca koji su zavedeni romantičnom idejom da će umetnost uvek biti zona patnje i zaštite među ruševinama države blagostanja. Oni će biti obavezani da se povinuju imperativima kreativnih industrija ili da počine prevaru da bi ostvarili dobit iz privremenog i neprestano pregovarajućeg statuta. Sa druge strane, ograničen deo umetnika/-ca u gornjem delu spiska po zaradi će obezbediti nacionalno i internacionalno umetničko tržište svojim radovima.

 
Kraj demokratije u kulturi

Ukoliko ostavimo po strani apsurdno ustrojstvo iz kojeg će individualni kulturni producenti morati da se izvuku u bliskoj budućnosti i pogledamo kulturne politike u svojoj ambiciji da utvrde savremene umetničke prakse, prizor nije mnogo više privlačan. U ovom trenutku, fokusiraću se na slučaj francuske zajednice, jer su prepreke argumentovano više razotkrivajuće nego u flandrijskoj, s obzirom na problematične teme savremene umetnosti. Jedva da se može pričati o realnoj politici kada je savremena vizuelna umetnost u pitanju: pretpostavila bi jasnu orijentaciju i ciljeve, kao i dovoljan raspon budžeta. U francuskoj zajednici, budžet za vizuelnu umetnost iznosi 3,17 miliona evra. Ako bi se dotacije MAC-a (Muzeja savremene umetnosti, 1,5 miliona evra) 14 drugih prepoznatih umetničkih asocijacija (1,17 miliona evra) oduzele, 500 000 evra ostaje slobodno za neprepoznate asocijacije, izložbe i za podršku individualnim umetnicima/-cama.6 Uz 1 evro po stanovniku preusmereno na vizuelnu umetnost, nepotrebno je spomenuti da su javne dotacije potpuno nedovoljne da bi stimulisale bilo kakav ambiciozan razvoj i sva predviđanja potvrđuju da će budžet ostati prilično fiksiran na trenutno stanje.

Uzimajući ovo u obzir, moglo bi se posumnjati da javni autoriteti nastavljaju da ograničavaju svoju podršku s nadom da će tržište na neki način premostiti jaz i ostaviti prostora za manje-više prosvećene mlade preduzimače, kao u 19. veku, ili rastuće “za kulturu zainteresovane” ili “građanske” korporacije. U tom smislu, Belgija pripada državama blagostanja koje propadaju gde su kulturne aktivnosti još uvek odgovornost države (ili preciznije, zajednice). Ipak, one moraju da se adaptiraju savremenim dominantnim neoliberalnim modelima. U tom smislu, pitanje nije da li će tržište kompenzovati nedostatak javnih investicija, već pre da se preispita kako su javne politike postale instrumenti vođeni zahtevima tržišta i da se razmotri mogući uticaj ovih promena na polje vizuelne umetnosti ubuduće.

Jedan od najprominentnijih ideoloških stubova ustrojstva kulture u Belgiji je demokratija u kulturi. Do sada, ponudila je – bar teorijski – otpor neoliberalnim trendovima koji su primetni u drugim, razvijenijim kulturnim superstrukturama u Evropi. Kulturna demokratija je inspirisana libido političkim tokovima koji su navirali nakon 1968. godine. Prema zakonodavstvu ranih 1970-ih godina izazvanim kulturnom demokratijom, vlast je bila obavezna da podrži i promoviše kulturne ekspresije društvene emancipacije i političke diskusije. U tom smislu, kultura nije više stvar ukusa i moralne pouke što politika sugeriše, već je ono što joj daje pristup.

Skromni izdaci za savremenu umetnost su na neki način kompenzovani mogućnostima koje su bile dostupne horizontalnom primenom kulturne demokratije u sistem finansiranja kulture. Na osnovama zasnovanosti na ciljevima društvene i političke emancipacije, bilo kojoj kulturnoj asocijaciji – bilo koji medij da koristi – je bio omogućen pristup javnim fondovima, naročito kroz sektor “obrazovanja za odrasle”.7 Ova je šema funkcionisala kao vrsta balasta za mnoštvo inicijativa koje su bile protiv sistema umetnosti “sitne buržoazije” i koje su želele da izgrade sopstveni prostor, metode i publiku. Ne samo da je kompenzovala nedostatak fondova za umetnost, već je takođe promovisala vrlo interesantne prakse van umetničkog establišmenta, kao što su alternativne radio stanice, bioskopi, mali kulturni centri, nezavisni arhitektonski kolektivi, fanzini i kulturne aktivističke grupe. Iako je zamrzavanje troškova kulture izazvano ekonomskom krizom 1990-ih značajno umanjilo mogućnosti, nestrukturni i ograničeni budžeti su još uvek bili mogući bez ulaganja previše napora zbog “rupa” u sistemu. Ova permanentna uradi sam stategija je uspostavila “alternativnu” umetničku scenu koja karakteriše Belgiju i Brisel posebno. Za razliku od toga šta se dešava u sličnim praksama u zemljama kao što je Francuska, umetnički prostori malih obima i kolektivi su bili sposobni da prežive bez da su ih apsorbovali kulturni establišment ili da su ih kupili poznati kolekcionari.

Ponovno uspostavljanje celokupnog kulturnog režima koje je nedavno lansiralo Ministarstvo kulture francuske zajednice u Belgiji će kreirati nova pravna i administrativna sredstva koja će u najvećoj meri potpuno potisnuti bilo kakvu mogućnost za te kulturne institucije da priđu javnim fondovima u budućnosti i da sačuvaju svoju autonomiju. Na koji način?

Najpre profesionalizacijom umetničkog sektora, što je jedan od prioriteta reforme. Ipak, predložena rešenja ne podrazumevaju povećanje budžeta da bi se obezbedilo regularno zaposlenje, već pre primoravanje asocijacija da potroše 50% dotacija na plate i da imaju bar jednu zaposlenu osobu. Ovo je vrlo teško razumeti kao meru koja štiti zaposlenje, jer je fiksirana minimalna zarada u sektoru dosledno vrlo niska (+/-1000 evra za ekvivalent punog radnog vremena) i automatski je postala standardna plata u sektoru. Mnoge kritičke umetničke prakse zasnovane na vrsti ekonomije poklona koje privremeno okupljaju volontere bez očekivanja da se napravi zarada ili profit, de facto su isključene.

Drugo, uslovi koje reformisane politike pripisuju asocijacijama koje apliciraju su iskrojene po meri “kulturnih podugovorača” koji mogu da pruže rentabilne i specijalizovane usluge. Nova vrsta kulturnih operatera koji krče sebi put u areni kurseva menadžmenta kulture će zameniti tipične levo orijentisane kulturne radnike. Ovi profesionalci, aktivni od ranih 1990. godina sa kolapsom javnih službi u Velikoj Britaniji, izranjaju u Belgiji i počinju da love najprofitabilnije “niše” u okviru kulturnog tržišta. Gradovi i provincije već upošljavaju asocijacije-satelite koje vode delove ili sve njihove umetničke programe. Nije nerealno zamisliti da će u vrlo bliskoj budućnosti privatni organi nadgledati menadžment javnih budžeta za kulturu. Ovo će naravno nametnuti nedostatak odgovornosti u načinu na koji se troši javni novac i sprečiće bilo kakvu vrstu debate, prema tome asocijacija je potpuno slobodna da troši novac po sopstvenim kriterijumima. U tom smislu, sporo ali sigurno izmeštanje javne odgovornosti van demokratske arene reprezentacije neće biti interpretirano kao korak ka autonomiji umetničkog polja od političke intervencije. Suprotno od toga. Umesto da se podržavaju brojne i kontradiktorne mikro inicijative koje dolaze iz ovog polja, politički autoriteti će odlučiti o kulturnoj agendi i onda će je implementirati uposlenjem organizacije koja će jednostavno poslušati njihove naredbe.

Treće, obrazovna vrednost utkana u originalni koncept je obnovljena u napadnom neoliberalnom stilu. Podstaknuće neku vrstu stalnog stručnog treninga koji ima za cilj da pomogne radnicima i onima koji traže zaposlenje da se brzo prilagode promeni zahteva na tržištu rada. Pojam samokonstitutivnog i kritičkog znanja koje je ranije preovladavalo će biti zbrisano. Kao posledica, umetničke grupe koje su producirale subverzivne dokumentarne filmove, arhitektonski kolektivi koji su se borili protiv privatizacije javnih prostora u gradu ili bilo kakav umetnički projekat sa političkom tematikom, postaće nepodesni ukoliko ne dokažu jako posvećenje da vode ljude i preusmere ih ka uspešnom putu zaposlenosti.

Ministar kulture je nedavno izjavio: “Kultura je najbolje oružje za masovno uništenje varvarizma.” Izjava ministra je pre svega zasnovana na ideji da građani po definiciji neprestano i hektično pokušavaju da unište društvene odnose, javno dobro, da zloupotrebe socijalno osiguranje i urone u fašizam. To je definitivno zapečatilo veru u kulturnu demokratiju i ponovo uspostavilo gotovo bukvalno, staro uverenje koje ide unazad do Malroa (Malraux) i francuske kulturne decentralizacije. Taj je model predložio neobrazovanoj publici – ljudima iz provincije, potencijalnim varvarima – remek dela civilizovanog pariskog društva, koje treba da inspiriše etičke vrednosti i da pomogne ljudima da razlikuju civilizaciju od varvarstva, demokratsku vlast od diktature, itd. 

Budućnosti kulturnih politika će se razvijati po obrnuto vođenom procesu koji će nas vratiti u period pre 1968. godine. Ukoliko bi bili zlobni, mogao bi se prizvati sindrom “demokratske pobune” da bi se objasnilo kako je nešto što je jednom pokrenuto i vođeno javnom politikom postalo nestabilno i teško za kontrolisanje. Korektivne metode će biti legitimizovane stalnom opašnošću od zaborava ranije ujedinjenog društvenog tela. Zarad koalicije protiv fašizma i nacionalizma, ova nova matrica će kočiti, a zatim i potisnuti svaki eksperiment van parlamentarne demokratije. Niko ne može reći da li će  narastajući oblici društvenog protesta koji se dešavaju u celom svetu i koji će naročito biti zastupljeni u Briselu u narednim godinama8 biti osuđivani kao varvarski ili ne. Trenutna politička arena još uvek okleva da ih obeleži i isključi ili da ih pridruži sferi kontrole. Ono što je bez sumnje jasno je da će reforma kulturnih politika udaljiti ove pokrete od bilo kojih kulturnih organizacija ili programa finansiranih iz javnih fondova.

Po mišljenju grupe eksperata koji okružuju reformu, globalna transformacija celokupnog kulturnog aparata treba da se završi 2015. godine. To koincidira sa godinom koja je izabrana da se predstavi Mons, glavni grad najobespravljenijeg regiona Belgije, kao evropska prestonica kulture. Da bi se grad i region pripremili za moguću selekciju, ogromna sredstva su već uložena u infrastrukturu kulture. Evropski strukturalni fondovi koji će biti dodeljeni da pojačaju atraktivnost te zone su već pomogli nedavnu implantaciju najvećeg Centra za savremenu umetnost9 francuske zajednice u regionu. Uz to, devet od četrnaest drugih mesta su postavljeni prema istim parametrima. Visoka koncentracija ne treba da zadovolji neverovatan apetit za savremenu umetnost kod stanovništva, već da ispuni vreme odmora kod onih koji dolaze: zaposleni u kancelarijama koji će stići sa kompanijama, koje će postaviti svoje poslovanje u evroregion.

U stvarnosti, ovi prostori za savremenu umetnost će se integrisati u globalnije razvojne programe koji su namenjeni prekvalifikaciji regiona za privatne investitore. Pripadaće širem planu razmeštanja koji će im pripisati ulogu kulturnih magneta u unutrašnjosti između dva velika procesa pripajanja Lila (sever Francuske) i Brisela. Uz povoljne finansijske (zaštita taksi, dotacije) i infrastrukturne (putevi, oprema) inicijative, pun pogodak umetničke ponude će kulturno doprineti razvoju regiona. Ovakva instrumentalizacija kulture u ekonomskim okvirima će biti drugačija od one koja je, kasnih 1980-ih, htela da usmeri njen potencijal na generisanje novih poslova koji bi zamenili gubitke izazvane propadanjem teške industrije. Novi proces prostornog razmeštanja koji se zapravo dešava u Evropi je iniciran kapitalističkim pokretima koji distribuiraju svoje produkcijske centre, logističke čvorove i kreativne habove prema novim ograničenjima. Ova globalna premetačina mape neće više imati nikakve veze sa nacionalnim markerima, već sa parametrima koji su producirani specifičnim evropskim zakonima i/ili podesnim lokalnim uslovima. To će odrediti buduća najbitnija mesta, rebalansirajući ne samo belgijsku umetničku scenu, već i ceo geografski ekvilibrijum evropske umetničke scene.

Belgija, koja je na neki način bila pošteđena ideologije “kreativnog grada” koja je proizvela kulturne tržne centre kao što je “MuseumsQuartier” u Beču ili je imenovala cele gradove poput Barselone u multikulturalne parkove, ubrzo će po prvi put iskusiti “kulturno-zabavnu” promenu u velikoj meri. Izazov za kulturne politike u Belgiji će se sastojati u ispunjenju želja novih zaposlenih u korporacijama u njihovoj svrsishodnoj čežnji za umetnošću sa jedne strane i ambicija vlasti da istrebe društveno telo koje se oporavlja od varvara, sa druge strane. Savremena umetnost će delovati kao deo mnogih javnih aparata koji će suptilno predstavljati ove dve misije u politički neutralizovanim i ekonomijom vođenim potpuno novim infrastrukturama.

Protivreakcije se očekuju na Mons 2015. godine, evropske prestonice kulture godine. Nadajmo se da će umetnički kolektivi koji će biti potpuno isključeni iz javnih fondova za kulturu do tog vremena, biti sposobni da se povežu sa drugim prekarnim grupama iz Monsa i na drugim mestima, koje su izbačene iz svih javnih sfera na duže vreme. Imaće dosta toga da diskutuju, ali sigurno ne program ovih novih kulturnih robnih kuća, koje se tada neće ni pretvarati da su napravljene za ove grupe.

Ovaj tekst je objavljen pod Creative Commons licencom:
Attribution-NonCommercial-ShareAlike 2.5, http://creativecommons.org/licenses/by-nc-sa/2.5/